Osnovna škola Jurja Habdelića Velika Gorica

Promocija novog broja časopisa učenika osnovnih škola Grada Velike Gorice i Općina Orle, Pokupsko i Kravarsko održala se 23. studenog u Slastičarnici Memy.

I ovaj 76. broj Žira donosi mnoga zanimljiva razmišljanja o školi, obitelji, ljubavi, prijateljstvu, jeseni...

Našu su školu predstavili: Elena Petrović iz 2. vb, Stjepan Šaban iz 5. b, Petra Haraminčić iz 6. a s literarnim radovima i Ella Filipović iz 2. c s likovnim radom. ►

–

Pa to je da pošiziš

Došla sam doma i ostavila knjige na stolu. Došao je moj brat i pošarao cijelu knjigu. Pa to je da pošiziš.

Izašla sam se igrati na ulicu i ponijela krede za crtanje. Naišao je susjed Pepa s automobilom i zgnječio mi sve krede. Pa to je da pošiziš.

Ne znam dobro čitati zadatke i često nešto krivo riješim pa mi mama pobriše pola zadaće. Pa to je da pošiziš.

Elena Petrović, 2. vb

Proščenje

Denes je proščenje na Kojzače. Slavimo svetoga Miola. On je zapovednik nebeske vojske, policajcov i vojnikov. Meša je u 11 vur, a posle meše idemo pogledati naše folkloraše koji nas navek razvesele i nasmeju.

Kad završi folklor, kreneju nas nasmejavati naši domaći političari koji nam svako leto jedno te isto obečavaju. Posle toga svega sem već jako gladen i jedva čekam bakin ruček (dedinoga pečenca). Na fešte pri dede se skupi 40 ljudi ( tete, teci, bratići, sestrične, kumi i kumići). Posle odojka mi deca jedva čekamo da se zdignemo od stola i da se krenemo igrati skrivača, lovica i rata.

Još sem zabil spomenuti naše licitare bez kojih proščenje niti jedno ne prejde, a da se mi k njemi ne navrnemo.

Stjepan Šaban, 5. b

Ona

Petra Haraminčić, 6. a

Ella Filipović, 2. c 

Na promociji Žira nastupio je sa skladbom Mama grupe Queen na gitari i naš učenik Jakov Lučan iz 8. b razreda koji je ujedno i učenik Umjetničke škole Franje Lučića. Promociji su prisustvovali i učenici 5. b razreda: Jakov Popec, Nikola Belošević, Matija Svekrić te Anamarija Matković i učenica 7. a razreda Anita Rečić.

Poklanjamo vam još pregršt tekstova:

      Am je to za ponoreti

      Selo Kozjača smešteno v Zagrebačke županije, skriva posebne čari i bogatu kulturnu baštinu. V ovom sastavku bumo rekli zakaj je to selo posebno i zakaj je baš tam: „ I dobro i loše za ponoreti''.

         V Kozjači, selu našemu, deca vole trčati i igrati se na polima i livadama pak ima i stvari koje ne vole, kak je na primer: delati na polu vse do mraka, kopati i saditi, to jih umara i to im je za ponoreti. Još kad moraju svine i kokoši naraniti, am je to prava muka jer te svine i kokoši buju tvrdoglave i neposlušne pak te celoga zamažeju, a tek kad moraju štalu čistiti i dreka skuplati, am bi od toga svako ponorel, kamli neki dečec od dvanajst let. Smrad i hartava posla jih zludi. Zmislite si kak je to rano v jutro z ocem drva v šume delati i premetati, pak sim pak tam ž njem. Am ti dojde da se nahitiš žnjem nekam, sam da ga ne glediš. No prejdimo mi na lepši del. Deca na selu morti nisu zabavna kak su gradska, al' selska deca sejedno imaju svoje čari, kak su na primer: sloboda, sveži zrak, mir i prelepa priroda kaj jih okružuje. I kad se sve zbroji i oduzme, am je  to - dobro za ponoreti. Kaj ne?

            Život na selu je stvarno poseben. Sloboda, sveži zrak i mir prirode… Ima nekaj posebno i v Kozjače, našemu selu, kaj nas tera da se osečamo povezano z našim korenima pak uživajmo u čarima selskoga života i fala našemu selu Kozjači!

Josip Galjuf, 7. b

     Pa to je da pošiziš

     U zadnje vrijeme stalno šizim, stalno sam nervozna, samo mi nešto smeta. Roditelji mi kažu: ,,Ma ti si u pubertetu, stalno te nešto smeta.'' ili nešto kao: ,,Pubertetlijo jedna!'' Uvijek samo zakolutam očima i odem u svoju sobu, no znam da su u pravu.

     Ima jedna stvar koja me posebno smeta, to je kad mi mama kaže da nešto napravim, a ja sam se taman ustala za to. Odmah mi dođe da to ne napravim baš zato što mi je ona rekla. Ne znam je li to vrsta nekog poremećaja, ali takva sam. Danas je to već napravila osam puta, brojala sam joj. Naravno svih osam puta sam gunđala sebi u bradu i radila. Dok ja izvršavam te poslove koje mi je zadala, ona samo nadodaje još i još stvari za napraviti. Danas sam vadila suđe iz perilice i samo sam čula mamin glas iz spavaće sobe kako mi viče : „ Kad završiš s perilicom, pospremi igračke s poda i baci smeće.'' Naravno, kao svaki put pravila sam se da ju nisam čula, iako znam jako dobro što je rekla i natrag joj doviknem : „Što si rekla, nisam te čula?'' Onda ona opet ponovi isto i ja sva nervozna idem pospremiti te igračke koje su moja braća razbacala i baciti smeće.

      Baš dođe čovjeku da pošizi s njom i tim svim poslovima, no radim ih jer i dalje volim svoju mamu i želim joj pomoći koliko god mogu, ali nije lako s njom i s pubertetom u isto vrijeme.

Tena Muždalo, 7. a

        Am je to za ponoreti 

        Ja sem samo normalni školarec i živim na selu, vsi misle da su školarci ze sela smireni, ampak nas puno toga zna raživcerati, pogotovu škola. Mene se škola toliko zamerila da ju prek ferja neču ni zamisliti, al' kad ferje projde, opet se moram digati I iti vu tu vražju školu.  

       V jutro kad se zbudim za školu, tak sem pospan da pol vure sam sedim na krevetu i gledim v prazno pak se ipak odlučim iti spremat da ne bi dobil neopravdani jer nisem došel v školu. Kad zidem v bus pak opet ponorim jer nisem domači napisal. Taman prije sata opet neko veli da smo imali domači koji ja opet nis napisal pak kad vučitelka skupla bilježnice po razredu, ja joj nemam kaj predati i dobim jen. V busu  zmišlam kaj da velim svojima za kolce kaj sem pobral. „I više taj škonjec, kaj se na moje kokoši nameril, kej se nije na Maricine nameril!“ viče baba kad se spuštam prema iže… I mene to pak živcera jer znači da bum opet moral strašilo delati, a ovak nam dvorišče zgledi na cirkus.  Kad zidem v ižu,  odma pitam mater kaj je za jesti, a ona svaki put isto veli:  „Ima bažula z zeljem od čera.“. Posle se pak dere na mene zbog kolcov iz domačih, al' ju ne doživlavam ni jen posto. Sem je se več preveč naslušal  pak velim da nemam niš za domači. 

          I celi se dan toliko put ponorim da jedva čekam da si legnem na krevet i odem spat. Am je taj život za ponoreti! 

Kristijan Kovačić 7. b

  Šešir Jesenko

   Bok! Ja sam šešir  Jesenko. Na meni je sve prepuno lišća i jesenskih plodova. Jako sam bogat i prepun opojnih  mirisa i boja.

   Hmm, kako sam nastao? Stvorila me nečija mašta ili san? Puhao je vjetar i nosio je lišće na sve strane pa i mene pred nečija ulazna vrata. Plavokosa djevojčica  počela je skupljati raznobojno lišće i jesenske plodove: kestene, šipak, kukuruz, jabuke, orahe i počela je raditi mene - nizati list za listom i slagati plodove kako bi najbolje pristajao uz njezinu plavu kosu. Predugo je trajalo, nisam mogao dočekati da me stavi na glavu. Gotov sam! Napokon mogu biti na njezinoj plavoj kosi.

   Želim da što duže budem na njezinoj glavi kako bi mogla osjećati mirise jesenskog šešira.                     

                                     Pozdrav od vašeg

                                               jesenskog šešira Jesenka! 

                                                        Anamarija Matković, 5. b

    Bakin vrt

    Jednog lepoga dana baka Vera je delala u vrtu.

Brala je šalatu i paradajz za obed teri je namerila pripraviti familije. Vani je bilo jako vruče pa je ponesla škrlak i bocu vode na vrt.

Pozvala je svoje vnuke da joj pomognu odnesti svo povrče do stare hiže gde je imala ljetnu kujnu.
Odnela je dio povrča u frižider kako bi se ohladilo za kasneje. Na putu do frižidera spoteknula se na sinove šlape pak je bila furt ljuta. Otišla je vun popiti kavu i gledati u predivnu prirodu. Miris črlenih ruža i pogled na predivan potok navek je smire. Ftičeki su popevali na grani ogromne jabuke spod koje je sedila, a kava je bila fina i topla.

    Nakon kaj se odmorila, baka Vera je otišla natrag u hižu dovršiti obed.

Matija Svekrić, 5. b

Cucki se igraju

Kuštravi cucek je našel drugog cucka i sprijatelili su se. Na livade su se igrali lovice dve vure.

Z hiže je zišel čovek i hitil im kobase. Mam su ih zeli v zube jer su od igre bili gladni kak pes. Bilo je leto i bilo im je vruče. Videli su gliboku vodu, bilo je to jezero. Nutra su se kupali z črnom racom. Više im ni bilo vruče i zišli su vun. Tam je bila tica fazan kaj su ju šteli prepasti pa su lajali. Došel je dečec i steral ih domom.

Kak je dober taj pesji život!

Jakov Popec, 5. b

Dan u mojoj obitelji

          Moja obitelj ima sedam članova, tata Ante, mama Ivanka, sestra Antonija te nas četiri brata: Ivan, Luka, Matej i ja. Moja obitelj je meni najdraža. Svaki dan nam je jako zanimljiv i nikada nam nije dosadno.

          Jednog dana smo odlučili otići na ručak u prirodu na jedan ranč u okolici Zagreba. Bila je nedjelja. Otišli smo prije ručka. Bila je tamo šuma gdje su bili stolovi i stolice pa smo tamo odlučili ručati. Matej, Luka i ja smo bili u nekom parkiću. Na tom ranču su bile sprave i nogometno igralište. Nakon igre nas je čekala hrana. Svi smo se okupili i jeli. Nakon ručka sam pitao mamu i tatu mogu li jahati na konju. Dopustili su mi da jašem na konju. Kupio sam kartu i jahao na konju. To mi je bio prvi put. Nakon toga smo krenuli kući. Kad smo došli kod parkinga, mom je tati auto zapeo u blato. Pokušavali smo ga izvući. Mama je stisnula gas, a tata i Luka su gurali auto. Blato ispod gume je pošpricalo tatu i Luku. Auto nismo mogli izvući, pa je došao traktor i izvukao ga. Kod kuće smo svi pomogli oprati auto.

          I tako mi je prošao dan s obitelji. Sve u svemu, ovaj dan u mojoj obitelji je bio zabavan i zanimljiv.

Josip Pušić, 5. a

Obiteljski uspjeh

          Pozdrav, zovem se Matej i imam 11 godina. Moja je obitelj velika i jako zabavna.

          Jednog smo dana išli svi na moj i bratov turnir. Kad smo stigli, dočekali su nas prijatelji i drugi roditelji s pivama. Igrali smo utakmicu protiv NK Bubamare i pobijedili smo ih 2:0. Tada je moj tata kupio baklje za drugu utakmicu. Moj se stariji brat sprijateljio s mojim trenerom pa smo njega stavili za pomoćnog trenera. Bila je druga utakmica protiv HNK Hajduk i bilo je 1:1, tada smo pucali penale. Trener je morao negdje ići, pa je moj brat vodio ekipu. Nije znao tko je dobar igrač, a tko je loš pa je odabrao mene, Dominika i Jakova. Tada smo pobijedili 3:2 protiv Hajduka i išli smo u finale. Moj najstariji brat nas je sve snimao, a sestra držala zastavu Gorice. U 18:30 smo igrali finale protiv Dinama. Tata i mama su tako jako navijali da nam je to i smetalo. Naš golman se ozlijedio pa sam ja trebao ići na gol. Tata je imao upaljenu baklju, a protivnički golman je gledao u nju. Tada je moj brat Josip zabio gol i pobijedili smo.

         Ovaj smo uspjeh slavili do dugo u noć. Obitelj je bila ponosna na nas dvojicu. Želio bih imati još puno ovakvih sretnih dana u svom životu.

Matej Pušić, 5. a

       U mojoj obitelji

       Moja je obitelj mala, ali  nam je svaki dan ispunjen.

      Činimo ju: tata Mario i mama Karolina i ja. Imamo i kućnog ljubimca papigicu tigricu zvanog Koki. Mi živimo u stanu u Velikoj Gorici. Svakoga dana zajedno doručkujemo i krećemo svatko za svojim obavezama. Tata mi je u mirovini jer je bio hrvatski branitelj i ranjen je u ratu, tako da ima puno vremena za mene. Kada je ružno vrijeme, tata me odveze u školu i dođe po mene. Svakoga dana idem u školu gdje učim razne stvari i družim se  s prijateljima. Nakon škole mi roditelji uvijek pripreme ručak za koji se dogovorimo dan prije. Mama i tata oboje dobro kuhaju. Tata radi najbolje palačinke na svijetu, a mama kuha najbolje štrukle. Nakon ručka malo odmorimo i popričamo kako je bilo u školi i što je za domaću zadaću. Kasnije pišem domaću zadaću i učim. Mama me ispita gradivo, ali mi više ne želi pomagati oko domaće zadaće. Navečer, ako nisam na nekoj aktivnosti, igramo šah ili Uno. Više se igram s tatom. Mama ima uvijek posla oko kuhinje i pospremanja. Tada se često poigramo s papagajem Kokijem. Uspjeli smo ga naučiti par riječi: „ Koki pusa, pusa, dođi, pekaboo, briši kući!“ Najsmješniji je kada sleti tati na glavu. Nakon kupanja legnem na kauč i pravim se da spavam, kako bi me tata odnio u krevet. Najviše volim kad me tata zove “sokole moj“. Mama i tata me puno grle i maze, a ponekad mi je to i previše.

      Sve u svemu, svakog dana uživam sa svojim roditeljima. Poštujemo se i volimo. Mi smo jedna mala, ali sretna obitelj.

         Ivan Milković  5. a

Jedan dan u mojoj obitelji

Moja je obitelj mala, ali u njoj uvijek ima veselja i zabave. Članovi moje obitelji su: mama Tamara, tata Stjepan, brat Luka i pas Zara.

Moj najdraži dan je nedjelja jer smo tada svi na okupu. Tata se prvi budi i odlazi u pekaru po peciva i kruh. On se uvijek prvi budi jer inače ide rano na posao. Volim kad je nedjeljom kod kuće jer igramo nogomet. Mama uvijek kuha ručak i pomaže mi oko zadaće i učenja. Radi u vrtiću i puno toga zna. Moja mama ima plave oči, smeđu kovrčavu kosu i mislim da je lijepa i pametna. Brat ima šesnaest godina i provodi cijele dane u sobi. Ide u drugi razred srednje škole i puno uči. Nedjeljom ručamo zajedno što preko tjedna ne radimo. Nakon ručka učim i pišem zadaću, a zatim igram nogomet s tatom i bratom. Volim svoje dvorište jer ima ogroman gol. Mama navija i pije kavu dok nas gleda, a pas Zara njuška okolo. Zara je starija od mene, ima punih trinaest godina. To vam je ljudskih devedeset i jedna godina. Bijela je i mala, slabo vidi, ali ima dobar sluh i njuh. Navečer se svi okupimo i gledamo zajedno TV te pričamo što nas čeka sljedeći dan. Volimo se puno smijati i grliti prije spavanja, osobito mama.

Sretan sam što sam dobio takvu lijepu, veselu i sretnu  obitelj. Volim svoju obitelj i jedva čekam sljedeću nedjelju.

Matija Radanović, 5. a

Domača jesen

       Stigla nam je jesen i ze sobom donesla kajekaj - sekakve boje i posle.

Donesla nam je i berbu grozdja, branje kukuruze i skupljanje kostajna. Vreme nam se okrenulo. Došle su nam megle i ladno jutro. Jesen nas je naterala da v hiže zakurimo šporet. Na šporetu lonec z šefljum, a u loncu fina domača prežgana juva. Gledim čez oblok kak vane kiša leva. I ni mi jasno zakaj lastavice letiju. U šporetu ogenj gori, a na plovu kostajni se peku. Kostanji dišiju čez oblok. Ptice letiju, a kostajni dišiju.

Baš nam je bilo fino z črlenem vinom.

Ivan Matković, 5. b